Шетамо, а у сусрет нам долази омања жена обучена у ловачке хеланке, неуредне косе. Разговара телефоном. То је оно што ми прво упада у очи. Знам да ловачке хеланке не постоје, или постоје а да ја то не знам, али ове њене ми тако изгледају. Зелене, са неким чудним принтовима који подсећају на лишће и на место где се неко сакрива да га нико не види. Да је среће па да је се сакрила на том месту заједно са тим хеланкама, па да је нико не види. Погледасмо у семафор, кад одједном: – Кучи на фрижидер. Три речи поменуте жене изговорене у полубесу.
– Шта то би? – питала ме је погледом. Знам је довољно дуго и знао сам да је питање било баш то.
– Не знам – рекох. Како си ти разумела?
– Кључ је на фрижидеру.
– Какав кључ, рекла је кучи.
– Куче? Шта то значи?
– Кучи као кући. Разумео сам да каже: „Кучи на фрижидер“. Немам појма.
Очигледно да је обоје нисмо разумели. Није ни важно. Важно је да је разуме онај коме прича, а можда је и она довољно дуго са неким да јој речи нису ни потребне.