Ја нисам песник загрџавелог срца,
Да скавличим и вазда лутам,
Ја волим да рипљем, угодим и бутам,
И потревим у шест женских срца.
Велики каламут свог живота провео сам са смљецканим миливским фуксама.
Оне су мајстори да плућа плакну,
Нешто у поверењу промемрмљају,
И да се на курац натакну.
Често мислим на Немкиње и њихове шоте,
На начим како да их прћнем и на певало опрем,
На поплаветнело море,
На пун свињских џелудица Срем,
На место где се не буче, на непознате коте.
Када неком каштрљивку спрчку лупим
Он прогуне кнедлу и глава му даће,
Нагло се себне, напуни гаће,
А ја чврљнем рецку и коске му скупим.