Господине Председниче, извините што вас прекидам сад,
имамо проблем: скупина купина је кренула на град!
Напустите положај сместа!
Има их најмање милион и двеста!
Не… не, не… не паничим… не…
Зовем вас да питам шта да радимо са њима,
мислим, крупне су и дивље, и много их има.
Ако не дигнем војску и полицију,
ући ће са осталим воћем у коалицију.
Да… да, да… да, разумем… да…
Напустиле су њиву
на сопствену иницијативу
и немам појма ко их је обр’о,
ово неће изађи на добро!
Не… не, не… не паничим… не…
Крше, ломе, вичу, скоро свака се дере:
Ко ће нас да бере?!!! Ко ће нас да бере?!!!
Нама брзо пролази рок,
зар нико неће слатко и сок?!!!
Да… да, да… да, разумем… да…
Видим неке транспаренте на којима пише:
Вратите се у село, доста је више!!!
Нећемо више да губимо слад,
зато смо дошле из села у град!!!
Не… не, не… не паничим… не…
Добро, рећи ћу да пристајемо на све,
слагаћу да ће бити ко пре,
и зваћу ону будалу
да среди ствари на локалу.
Да… да, да… да, разумем… да…