Шта ћу, брате, морам да се зајебавам. Брже ми прође време. Тежак је портирски живот… Рекао си једну кашичицу шећера? У реду… Е, пријатељу мој, да ниси свратио убио бих се од досаде. Мало пре тебе дошао један, неприметан као жирафа, црн, са огромним очима, тотално збланут. Пита тихо може ли до директора. Може, рекох, остави личну карту и да те упозорим на једну ствар да се не би уплашио: Директор нам је глув као топ, зато кад уђеш, вичи на сав глас. Једино ће те тако чути и немој да те изненади ако виче. Не чује он себе… Иначе, овај наш миран као бубица и кад прича не знаш да ли је жив. Чује одлично… Идеш горе, рекох му. Други спрат. Канцеларија 15… Захвали ми се човек и оде горе. Окренем локал, назовем директора и кажем му да му у посету долази неки збланути, виче као луд, а изгледа да је и наглув. Поновим и њему да се не изненади што виче и рекох му да и он виче како би га овај чуо. За пар минута ето их, срели се и вичу као магарци пред кишу. А, лудило брате. Шта да ти кажем, морам да се зајебавам. Брже ми прође време.