Он је прави песник.
Брада, прљава коса, замишљен поглед.
Кошуља са џеповима на сисама и у једном од њих неизбежна оловка.
Ту је негде и папир.
Смислиће нешто, па ко вели, да запише.
Лупа главу без везе.
Измишља како другачије да назове пролеће,
да дâ најбољу дефиницију љубави,
да измастурбира нешто о односу мушкарца и жене.
Сере као фока и људи му се диве.
Глупо је што бежимо заједно са тим јадником од стварности и што је замењујемо за нешто што никако не може бити онако како у ствари јесте.
Зато бежим од сваког замишљеног погледа.