Позваше опет ови из Selecta мог Михаила на кастинг, илити casting. Требало би да се сними нека реклама за италијанску храну (шио ми га Ђура). Дете поучено претходним искуствима, неће да иде, неће, па то ти је. Ниједном га нису примили до сада, а видео је на фејсу неке своје другаре по разним ревијама, чији су родитељи неке фаце у свету моде (шио ми га Ђура), а који нису прошли школу за мале манекене. Искрено и мене та ствар помало нервира и само чекам прилику да поразговарам са оним Грнчарским, лепим Цанетом, на ту тему. Небитно је да ли ће дете учествовати на некој ревији, али претерано је чудно да се за плаћених 300 евра, колико школица вреди, није нашло за сходно да се деца бар једном ангажују. Било како било, или како сада клинци воле да кажу „anyway“, убеђивао сам га једно пет минута, али све без успеха. Арсенал речи се протезао од оног да би требало да искористи прилику, упознаће лепе девојке, „можда ће рекламу снимити за ТВ“, боље би било да прошетамо него да код куће седимо као пензоси, итд, итд, док ми није пала на памет она спасоносна, Фемина:
„Кажи коми фо или ће ти пући одмах глава.“
Немам појма да ли је то схватио као позив да се уђе у „крем друштво“, или га уплашио други део реченице, тек спремио се брзином светлости и нас двојица одосмо на casting, илити кастинг. Сада чекамо резултате, мада обојица знамо да од тога нема ништа. Бар смо прошетали и нисмо седели код куће као пензоси.