Пијем кафу на тераси, гледам у дрво и питам се како може да буде тако мирно, да се не помера, да се не буни што му лишће опада. Знам да ће живети дуже од мене и питам се да није то тајна живота? Гледам дрво које помињем други пут и по трећи пут се питам да ли би било боље да сам дрво? Гледам даље: клупу, траву, љуљашку… Где сам ту ја? Ко сам ја ако то нисам? Слушам. У даљини се чују аутомобили. Неко виче и прилази мојој тераси. Неки Цигани, да не кажем Роми, тј. Роми, да не кажем Цигани. Дерњају се као да им је задње:
– Па, је л’ му Милутин јеб’о Снежу?!!!
– Јесте!!!
– А ти му не би дала пичке?!!!
– Ја да му дам пичке? Дала би му преко пичке!!!
Знам да нисам ни тамо неки Милутин, ни тамо нека Снежа, да нисам ни ови Цигани, да не кажем Роми, тј. Роми, да не кажем Цигани и знам да ми је њихов разговор био одвратан. Гледам реакцију дрвета. Ћути. Ипак, учини ми се да ме гледа док пијем кафу и пита се како ја могу да се питам како оно може да буде тако мирно, да се не помера, да се не буни што му лишће опада… да ми је њихов разговор био одвратан. Зар је могуће да покушава да ми нешто каже? У тренутку помислих да сам луд. Чекај, ипак нисам. Сачекај мало, рекох му у себи… Још мало… Е, мислим да те сада чујем. Спреман сам. Крени са причом. Мудруј. Баш ме занима ко ће дуже да издржи.