Лујко,
Нећу те више убеђивати. Мораш да дођеш овде и тачка! Који ћеш мој доле? Ово ти је рај. Земља Дембелија! Уживанција! Једино овде можеш да живиш као сав нормалан свет. Добро, не баш увек као сав нормалан свет. Некада, ћемо, баш кад морамо, скокнути до Србије… Овде је опасно зезање. Јесте, погађаш, правимо се Енглези, тј. Американци. Исто ти је то за нас. За њих баш и није. Енглески знаш, не видим проблем? Славимо Божић кад и они славе, Ускрс кад и они славе, а славимо и наш, славимо и Дан захвалности, славимо све, што да не славимо? Ми смо ти сада већи католици од папе, већи султани од султана. Нема зезања, лојалност на првом месту! Не пада нам тешко јер увек кад су те њихове зајебанције, увек је ту нека кркачина и има клопе да се усереш. Где да нам сва мука падне у воду и ко бре, да живи као што је некада живео? Лепо је овде! Кад одемо у Србију ми зезамо људе да смо странци, а када смо у некој другој земљи, зезамо их на српском. Уживамо, бре! Када се вратимо кући, у Америку, не причамо српски и нема зезања. Има много наших овде… Одавде ударамо по патриотизму и не дамо на Србију. Баш се јуче са Пером враћам са посла и он рече:
– Шта ти мислиш хоће ли ови наши дати Косово, или не?
– Што да га дају? Коме да га дају? Нема ту поклањања!
– Знам, знам, али изгледа…
– Не дамо, бре! Косово је срце Србије!
– У праву си. Мора тако и бити! Aко не буде, оде оно из Србије и оне наше више неће бити брига.
– Да. Сва мука ће онда пасти на нас ван Србије и неко ће од нас то морати да решава. Теже ће нам бити у дијаспори. Капираш?
– Да, човече…
– То ти кажем.
– Срећа је што нас има све више овде него тамо. Паметни смо ми. Решићемо то некако…
– Ниси схватио! То би требало да решавају они, а не ми. Ми само одавде не дамо, а нека се они боре. Ионако су глупи. Да су паметни, били би сада са нама. Хи, хи, хи…
– Ха, ха, ха, који си ти скот.
– Што скот, истина жива! И ми се боримо одавде, а колико чујем бићемо још јачи.
– А?
– Ниси чуо? Долази Цака и она њена коњоглава сестра.
– Не сери? Цака је опасна мачка…
И онда га ја слажем да сам ти већ послао имејл, како си ми јавила да ти се он свиђа… Нисам рекао да ти је сестра коњоглава, не пали се! Ха, ха, ха… Хтео сам теби да дам на важности… Сетио сам се и твог маторог који се нафатирао лове у оној распалој фирми. Нећеш веровати, али сам му рецитовао и ону његову патриотску песму коју је написао ових дана… Немој да се чудиш, знам је напамет. Опасна песма. Написао ју је у право време и мислим да ће га људи памтити по њој, а не по оним старим, љубавним… Матори ти је сила. Сви га волимо овде, тако да ће те сви лепо прихватити. Не брини. Пера је загризао удицу, тако да је и то решено. Нашао сам ти дечка, кинту имаш, а наћи ћемо неког и за твоју сестру… Пашће луда журка кад стигнеш! Све ћу да организујем, само јави… Ма, биће нам овде до бола! Остављај све и долази. Нећу те више убеђивати. Мораш да дођеш овде и тачка!