„Док се нагађа да ли је Немања Стевановић у вези са Елеонором, Емом, Еном, Елом или Данијелом, његова бивша девојка Милена Ћеранић је, рекло би се, у стабилној и срећној вези.“ У сред среде тог нагађања, тачније у четвртак 22. децембра, одржана је манифестација додељивања најзначајније награде за сатиру у Србији „Радоје Домановић“. Награда за укупан допринос српској књижевној сатири уручена је књижевнику Љубивоју Ршумовићу. Признање за допринос сатири у медијима припало је драмском уметнику и писцу Зорану Ранкићу. Награду за најбољу сатиричну књигу објављену 2010. године равноправно су поделили Радивоје Рале Дамјановић из Смедерева, за књигу афоризама „Јахање на тигру“ и Веселин Мишнић Лари из Београда, за збирку афоризама „Уредно сложени јауци“. Свечаности уручења присуствовали су сатиричари Слободан Симић, Александар Чотрић, Дејан Патаковић, Витомир Теофиловић, Бане Јовановић, Мирослав Средановић, Миливоје Јозић, Митар Митровић, Ранко Гузина, Боривоје Илић, Миодраг Стошић, Срба Павловић, Мита Ђерић Лаки, Ђорђе Оташевић и многи други.
Кога је брига за то?
Кога је брига за Домановића, за Ралетово јахање и Ларијеве јауке?
Имате ли појма ко су уопште сви ти људи?
За Домановића и Ршума сте вероватно чули?
Можда сте неким крајичком мозга укачили и ко је Ранкић или Чотра? Хм?
Да ли сте прочитали иједан афоризам, јаук, поруку, тих људи?
Шта они раде, шта покушавају да промене?
Нисте?
Можда су медији криви?
Или они?
Ма, да.
Сигурно.
Они су увек криви за све.
Питао бих исто и Милену, али претпостављам шта би ми одговорила:
„Тренутно сам јако заљубљена, јако сретна и… ја бих све, све друго што би рекла појефтинило би сву ту причу која јако вреди.“