– Курци! Курциииии! – вичем кроз отворени прозор аутомобила. Чекам да се на семафору упали зелео светло. Не препознаје ме. Са њим син и обојица бесно климају главом према мени. Нерасположени су. Уједали би да могу.
– Шта хоћеш? Ко си… – прилази колима, препознаје ме и пружа ми руку.
– Пукао сам – одмах рече.
– Све ти је поплављено?
– Све. Стајем са стране, а он ми показује слике. Туга Божија. Све је отишло у неповрат. Имао је неку кућицу, пре би се рекло гаражу, где је живео са женом и још деветоро деце у Обреновцу. Ја знам за деветоро. Можда их сад има и више… Да, Курци је Ром.
– Видео сам те на телевизији… Е, сада ће зелено. Да ти дам неки динар… Пружам му хиљадарку.
– Немој, много је.
– Узми, не зезај… и тог малог да жениш!
– Хвала ти. Ово је мој друг са ратишта – рече, представљајући ме сину, а мени се упали зелено светло. Машем ја, машу они. Делић задовољства ме испуни уз јебем те животе које протрча кроз моју главу. Остадох са триста динџи у новчанику. Небитно. Покупим моје мало Јале из обданишта и опет семафор. Сада други, онај на низбрдо… Ма, јесте она. Весна Ђурић. Другарица моје Маје са којом је заједно ишла у школу у Обреновцу. Држи мобилни.
– Ћао! – рече некако поносно. То ме изненадило.
– Ћао. Где сте се сместили? Куцај број док је још црвено – брзо јој рекох. – То ти је Мајин број. Ми смо доле и јави се ако ти било шта треба. Сврати. Пали се зелено и опет све исто. Ух, добро је да су се и они извукли из Обреновца. Добро је да су се извукли сви које познајем. Не могу ни да замислим како би ми било да је било другачије. Мој живот би сигурно био празнији без свих њих: Владе, Слобе, Бојке, чиче, Милице, Јоване, Ивана, Иване, Анђеле, Сандре, Џенковића, Марјана, Лаће, Локе, Сање… Мајиних и мојих школских другова. Уххххх, јебо те! Добро је што су ту у Београду, на сигурном. Не може овај град без њих. Без свих њих, ја не бих био ја, а Београд без Обреновца би био окрњени Коњарник. И то онај део око Устаничке!