Решио медвед бели
да се сели,
на момачки живот да стави тачку
и нађе жену ко мачор мачку.
Ипак у души осети бол
што ће напустити Северни пол,
ал’ одлука беше од свега јача,
јача од туге и од плача.
Радићу, рече, што ми срце хоће!
Доста ми је хладноће и самоће!
Брзо осмисли тактику
и рече збогом Арктику.
Поједе неку клопу
и упути се у Европу,
са јасним циљем да нађе цицу,
своју љубав, медведицу.
И одмах нађе медведицу!
у Француској, у Бијарицу.
Дебела, тешка, племићког рода,
не свиде му се изглед и како хода.
Затим нађе другу мечку,
препотентну мустру бечку,
пуну себе, охолих манира.
Од ње побеже главом без обзира.
Осети страх, тачније фобију,
панично отрча у Србију,
све пратећи неку звездану шару
и пут заврши на вашару.
А тамо цица, ооооо, каква цица!
Најлепша медведица!
Танка у струку… – ма прелепа цела,
као да никад ништа није јела.
Као да је заводила многе
скакутала је на две ноге,
окретна као чигра,
није престајала да игра.
Око врата су јој били ланци,
а поред ње неки странци
који су дизали несносну буку,
ударали даире и тарабуку.
A онда схвати да је они воде!
Да је лишена слободе!
Да игра што мора, а не што хоће,
осети снагу пуну бесноће.
Узе једну мочугу дугу
њоме описа невидљиву дугу,
странцу првом поломи кичму, оном другом покида вену,
и ослободи будућу жену…
Данас медвед кроз шуме броди,
ужива у љубави и слободи,
чува децу и своју цицу
срећан, са осмехом на лицу.