Еро и хоџа

Једне хладне зиме, од силне досаде, хоџа пожеле да обиђе сељане и да види како живе. Они му рекоше да ће му то показати Еро јер је он најбољи представник свих њих. Тако и би. Оде хоџа до Ере, а овај га дочека испред куће као прави домаћин.
– Добро ми дошао, драги пријатељу.
– Боље те нашао, Еро.
Еро га уведе унутра и овај седе. Хоџа примети да је у кући подједнако хладно као и ван ње, па упита:
– Еро, зар ти овде није хладно?
– Хладно? Видиш да сам подврнуо рукаве на кошуљи. Обично је не носим и идем готово го. Често пијем чај, па се ваљда тако угрејем? Хоћеш ти један?
– Који имаш?
– Ливадски, чај од нане, камилице… Имам и хибискус.
– Хибискус?
– И то је чај.
– Желиш да пробаш?
– Може. Дај ми хибискус од камилице.
– Да додам шећер, или мед? – упита Еро сипајући чај.
– Мед… Него, видим да имаш нове лонце.
– Све се боље живи. Оне старе сам бацио, а нове набавио чим сам сазнао да ћеш ми доћи у посету.
– Рекоше ми људи да одлично куваш. Не знам шта је у тим лонцима, али осећам да предивно мирише. Шта си скувао?
– Пасуљ, грашак и пиринач.
– Све то?
– Све. Сваки дан то једем и то као предјело. Спремио сам и главно јело. Могу ли да ти сипам нешто да пробаш?
– Сјајно. – рече хоџа одлажући празну шољу. – Пробао бих пасуљ.
– Е, а ја ћу грашак.
Еро принесе лонац са пасуљем, а затим и онај са грашком. Заграби кутлачом и сипа пасуљ хоџи. Овај пребра по тањиру и зачуђено рече:
– Где је пасуљ? Овде је само једно зрно!
– Па, то је пасуљ. Зар није? – одговори Еро сипајући себи грашак.
– Хм. Чудно… Чудан је и тај твој грашак. Изгледа исто као и пасуљ.
– То само тако изгледа, али није исто. Укуси су потпуно различити. У томе је моја тајна. Сви би да кувају као Еро, али им то не успева… Пријатно.
– Пријатно.
Хоџа проба пасуљ и рука му задрхта од хладноће. Што због јела, што због немогућности да од хладноће чвсто држи кашику у руци, брзо одложи тањир.
– Не свиђа ти се? – упита Еро уживајући у чарима грашка.
– Одличан је, али нисам гладан. Само ти једи, а ја ћу ти се касније прикључити у главном јелу.
– Штета.
Поједе Еро један тањир, па сипа још једну кутлачу. Хоџа примети да Ерино мљацкање чини да време врло споро пролази. Хладноћа у костима га натера да открије да га је издало стрпљење.
– Дај главо јело, па да идем.
– Стиже. Таман сам и ја завршио… Ово свакако ниси пробао. Спремио сам печеног врапца на мој начин.
– Печеног врапца?! Аххххх – удари се хоџа шаком по челу. Сетио сам се да имам неки неодложан посао и морам да идем. Извини. Свакако, нисам ни био гладан.
– О, знам да ниси гладан. Извини ако сам те увредио.
– Не, не, извини ти – једва изусти хоџа цвококући зубима од хладноће. – Дај ми гуњ.
– Гуњ?
– Да.
– Све време је на теби.
– Ех, види стварно. Помутила ми се памет од твојих дивних јела… Уживао сам!
– Драго ми је ако је тако.
– Драго је и мени јер сам видео да си и ти уживао и да уживаш. Лепо, лепо… Видимо се, Еро!
– Видимо се, драги пријатељу! Једва чекам!

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *