Једна цура два пандура

Пре него што „најбоља супруга на свету” (наводници нису ту зато што то није тако, већ што цитирам Кишона) оде код фризера, ја заузмем ниски старт у пределу усана, како бих, када се врати, широким осмехом изразио дивљење њој и њеној новој фризури. То је увежбана кореографија и ту никада нисам омануо. Након сат времена откако је отишла чујем звоно. Прилазим вратима, на брзину пред огледалом припремим лице за Дамин гамбит партије одушевљења, отварам их и…
– Аааааа, дивно… Остајем тако укочен јер уместо „најбоље супруге на свету” пред вратима видим два пандура?!
– …ви сте? Откуд ви?
– Ви сте Горан Радосављевић? – рече онај виши, а заједно су имали око три метра.
– Да, ја сам. У тренутку помислих да је коначно неко обратио пажњу на моје афоризме и да је дошло време да мало одморим у затвору, јер ових дана, баш као и драги нам Премијер, не могу ока да склопим од презаузећа и упорног звука бушилице радника новопеченог нам комшије.
– О чему се ради?
– Знате ли ви да господин Радосављевић треба да иде у затвор?
– Сада знам – коначно развезох припремљени осмех и тим јефтиним штосом их засмејах.
Бла, бла, бла – они мени, бла, бла, бла – ја њима, показах им судску одлуку да се неки процес обуставља, јер је одрађено оно што је тужилац захтевао, а не тиче се мене, већ мог оца и неке цеви која је пукла захваљујући земљи која се одронила, бла, бла, бла и поздрависмо се на крају. Нисам имао ниједну своју књигу да им дам на растанку и би ми жао. Ето, то вам је то. Увек имајте припремљен осмех. Никада не знате ко ће вам закуцати на врата… Не знам што ми сада Жан Валжан паде на памет? Заборавите, то је из неке друге приче.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *