Божа Вепар

Ово ми је испричао један човек коме не запамтих име, а ја ћу теби:
Био добар човек тај Божа Вепар. Дебео, проћелав, увек кошуљу носио увучену у панталоне. Каиш танак, да не може бити тањи. Углавном је носио горњи део радног одела, оног плавог, подразумева се, и мислим да је увек био на трактору. Ја га нисам видео, а да није био на трактору… Или јесам?…  Лажем! Видео сам га једном кад је сишао са њега и наплатио од мојих за њиву коју је изорао. Тада сам и видео онај каиш.
Елем, то све и није толико битно. Битно је ово, а шта има везе са увек насмејаним, доброћудним Божом:
У кући моје девојке није било услова за обављање нужде. Мале и некако, али не и велике. Шоља у тоалету је нормалне величине, али је кнапирана тачно између зида и каде, тако да на њу могу да седну само нормални. Они ненормални, у које убрајам и себе, који бар мало одступају од нормалног – нема шансе. Шансе шансоне! Мислим, може, ако си спреман да пола гуза држиш на кади. Онда може. Постоји и варијанта да ти пола гуза стоји на зиду, а то је ипак резервисано за оне екстремније. Пољак такође није решење јер се налази тачно изнад септичке јаме, која је повукла земљу, а са њом и све остало. У њему је све накриво, тако да сваку акцију мораш да изводиш под углом. Ту не помаже пола гуза тамо, пола гуза овамо, него накриви се као капа када ти роди њива и срећно! Надај се да нећеш да паднеш заједно са све оном трошном дрвенаријом од чега је направљен. Можда сам једном, или два пута, био у њему, некако обавио то што сам имао, спасао живу главу и то је то. Одбијао ме је и постер који је био залепљен фронтално и огледало које је висило са стране?! Сврху тих ствари нисам успео да протумачим. То сам покушао да заборавим, и ево, после толико година, нисам успео. Дакле, најтеже ми је било да се олакшам. Због себе, морао сам да нађем решење за споради себе. Погађаш да сам га нашао иначе бих пукао одавно и не бих ти ни причао ово што ти сада причам. Спас ми је био неки стари кокошињац кога су паметне кокошке одавно напустиле. Мислим да их је петао навео на селидбу, али то не могу са сигурношћу да тврдим. Свакако ту их није било и спавале су, заједно са петлом, на другом месту. Ништа ми није сметало да се опустим кад ме стисне. Обављање те потребе по дану је била немогућа мисија па сам морао да чекам ноћ. Трпео сам, не један пут! Не знам како и какве то везе има, али мене је често први сумрак терао ка кокошињцу. Све је то ишло без већих проблема, али неправилна пирамида се повећавала и морао сам да нађем решење за то, иначе би моја предузећа била откривена. Иако нисам наркоман, спас сам нашао у лопати. Обавим то што имам да обавим, покупим то на лопату и шљииииис у њиву која је тачно преко пута. Готова ствар. Просто да простије не може бити. Касније ми је то било сувише компликовано па сам све усавршио и срао право на лопату. Кад завршим, опет шљииииис.
Е, сад, да бих ову причу привео крају морам те упознати са Драгицом. Драгица је Драгиња, а сви смо је звали Драгица. У комшилуку је била и нека Вида коју су сви из свима непознатих разлога звали Рада, али она је тотално небитна за наставак приче. Враћам те на Драгицу… Она је била домаћица. Ја је памтим само по томе да је цепала дрва као прави дрвосеча, а повремено бих је виђао кад крене у башту која је била у доњем делу поменуте њиве. Горњи део је био неизоран и некористан за баштованлук. Мени је била симпатична иако је била прилично неуредна. Чуо сам разне приче, да се бавила црном магијом, да је она крива што јој је муж дуго година живео са другом женом, да је добро знала да је кривица њена и да му је на крају опростила, себи или њему, немам појма, и примила га назад у кућу која је иначе његова. Јесте, све је замршено, али тако је било, како је било. Истина жива. Занимљиво за Драгицу је и једна кратка прича коју можеш третирати као подскуп целе ове приче, али која не би била комплетна без ње.
Једне вечери мој пријатељ јој културно пожеле добро вече, а она уплашена и изненађена рече:
– Добро вече. Ево, ја мало пишам. (?!)
– Само ви наставите, госпођо.
Плакали смо када је девојци и мени пријатељ испичао шта му се десило. Она ‘ладно није носила гаће! Сада се ти згражаваш, а знам сигурно да си већ чуо да наше сељанке тако раде и дан данас. Ако не све, онда велика већина и то посебно оне старије. То је и логично, јер кад оду у њиву оне ту радњу морају да обаве брзо и неприметно како не би успоравале радове који се на њиви обављају. У тајности и брзини те врсте има доста сличности између Драгице и мене са том разликом што сам ја ипак носио гаће. Носим их и сада! Разлика је и што сам ја те радње обављао на једном месту, а она где је затекне…
И Бога ми, трајало је то једну добру сезону. Не ону коју рачунају набеђени водитељи, или неку спортску, већ пољопривредну. Од орања до орања. Како то обично и бива, а све тражи своје, дошло је време да се и њива изоре. Дошао Божа, изорао и отишао. Ја то нисам знао јер сам код девојке дошао тек предвече. Сазнао сам то од мајке моје девојке. Она ми је данас ташта, а девојка жена. Ушао ја у кућу и са врата видим њу. Седи на неком троношцу и смеје се. Не престаје. Заразно се смеје. Питам је шта је било, а она не може да дође до даха да ми одговори. Почињем и ја да се смејем. Она некако дође себи и рече:
– Свратила Драгица данас. Каже био Божа Вепар и изорао њиву.
– Аха, и?
– Каже: „Ал’ се иср’о Божа Вепар. Као коњ!” Хахаха, пола њиве засрао. Каже да не може да верује да дебели људи толико серу…
Све је и данас тако. Кад дођем код таште, муку ослобађам на исти начин. Ништа не мењам. Знам да ће ме открити једног дана јер Боже Вепра више нема. До тада, гована је све више…
Што ја теби ово причам? Немој случајно да напишеш причу о овоме. Чуо сам ја да ти волиш да пискараш. Немој да се шалиш!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *