Ствар

Узимам ја ту ствар у своје руке. Често и готово сваког јутра. Држим је чврсто, причам са њом, играм се и мазим. Пажљиво покушавам да је контролишем. Ипак, не постоји начин којим могу да утичем на њу. Сваки покушај је остао безуспешан. Води своју политику и као да друге силе њоме управљају. Некада ми се чини да она мене мази, да ми се смеје, да је огромна и да ми даје до знања да сам мали. Прати ме где год да кренем. Свуда и стално. Не могу да је спречим када нешто намерачи. Прави будалу од мене. Има своје ја, а то ја сам ја. Када хоћу она ме води, када нећу она ме вуче. Мучи ме. Плашим је се иако јој ништа нажао нисам учинио. Покушавао сам да јој умакнем. Стигне ме без проблема и нема шансе да је избегнем. Како ја, тако и други. Решим да се борим против ње, бори се и она против мене. Када не желим борбу, остави ми на миру. Ја јој се не опирем и прихватим је онакву каква јесте. Каква је, таква је – моја је. Има дана када нешто погрешим, а окривим њу, као и оних када не верујем у себе, а верујем у њу. Дешава се да ме наљути, па се на крају опет помирим са њом. Знам да не би била оно што је сад да сам рођен на неком другом месту и да је тада распоред звезда био нешто другачији. Нисам могао да је бирам. Шта ћеш, таква је судбина.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *