Добар дан

– Сине, види краве! – повика моја супруга са невероватним одушевљењем. Знао сам да се то односи на моју ћерку, а не на сина који је, чини ми се равнодушно посматрао дивне пределе Дивчибара. На секунд сам му позавидео на особини коју никад нисам поседовао, а моју мисао прекиде заповест четворогодишњег пискутавог гласа: – Отвори прозор, отвори прозор! Наређење – извршење. Свеж ваздух испуни наш скромни аутомобил и остави довољно места за једно, за дете, прегласно: – Јееееееееее!!! Краве преплашено подигоше главе, а жена која их је чувала одговори махањем, уз исто тако, за жену, прегласно: – Доооообар дааааан!!! Помислих да је истрошени узвик заменила срећа. Благи смешак сина ме увери да сам био у праву…
До Златибора ништа ново, осим још једног заједничког: – Јееееееееее!!! када смо, спуштајући се низбрдо, угледали зелене теголе првих златиборских кућа. Ах, коначно ћемо се добро одморити. Заслужили смо. Као и увек, понели смо лопте, рекете, књиге… На Златибору за све има времена на претек, поред тога што можеш да спаваш више од пола дана. Ваздух је чист. Људи предивни. Пењући се у добро познато насеље, у коме смо већ били пар пута, присетих се старице која је једном дневно пролазила поред куће где смо били смештени, прекидала моје јутарње читање, и која се редовно јављала тихим гласом: – Добар дан. Као и увек, опет ћу јој отпоздравити. Унапред се радујем томе…
Силазимо низбрдо према нашем смештају и већ знамо да нас љубазна домаћица чека. Можда ће нам спремити штрудлу као и прошли пут? Можда ће овога пута имати времена да нам открије тајну њене мирисне постељине?… – Еј, шта је сад ово? – упитах све у колима више него запрепашћен. – Да нисмо погрешили? Како се ово створило овде? – Па, ово је страшно! – прекиде ме супруга. Тачно преко пута нашег смештаја изникла је троспратница?! Измалтерисана је са спољашње стране, а по купама песка које су заузимале места посечених борова било је јасно да су мајстори још ту. – Човече, ала ови брзо граде. Ништа не брините. Неће нам сметати. Биће ово готово док кажеш: – Излазите из кола…
У сусрет нам долази домаћица, а и домаћин је ту по први пут. Љубимо се, питају нас како смо путовали, кажу како су нам деца слатка, бла, бла, бла. Штрудла нас не чека, али је ту грожђе и диња. Лепо. Плаћамо, они нам остављају кључеве и одлазе у стан у Ужице. Живела слобода! О откинутом парчету неба од преко пута и ливади које више нема ћемо мислити касније…
Брзо схватамо да је немогуће игнорисати оштре звуке циркулара, мешалице, упорних чекића и прегласно певање неког мајстора без слуха, који очигледно није имао намеру да престане док му глас не буде затребао за изборе. Локални тајкунчићи непрестано круже око куће како би убрзали мајсторе, извукли из њих последњи атом снаге, исконтролисали да неко нешто не украде, а све у пратњи ботоксираних дама које ћуте као заливене. Груди су им огромне, мислим на даме, а не на тајкуне, као и уста која личе на мајмунско дупе више него на све остало. Ако се мало боље загледаш у та уста, тј. дупе, имаш осећај да ће ипак нешто рећи, али не – oне ћуте. Целокупна ситуација нам се згадила, брзо се спремамо и одлазимо у шетњу. Успут нас прате нове градње, ломњаве, камиони натоварени грађевинским материјалом… Нестао је стари Златибор! Следећи пут морамо наћи неко мирније место! Касно смо се вратили и срећом никога није било на градилишту преко пута. Коначно мало мира. Узећу неку књигу да прочитам, а ако ме ухвати сан, наставићу рано ујутру. Опијен чистим ваздухом заспао сам после друге прочитане стране…
Прозор је остао широм отворен, а први зраци Сунца су некако заобишли новоизграђену зграду и ушли у нашу собу. То ме је пробудило. Знао сам да сам спавао нешто дуже, а кривца за то сам лако пронашао погледавши напоље. Извукао сам се до шпорета да не пробудим остале и за пар минута сам се нашао испед куће. Кафа, цигарете и књига. Све је ту. Уживанција…
Изненада, угледах погрбљену жену која се приближавала нашем дворишту. У рукама је држала две повеће кесе које су њену фигуру чиниле jош погрбљенијом и које су ми испрва скренуле пажњу са њеног лица. Подигох главу, нешто спорије него оне преплашене краве и погледах је. Старица! Препознао сам је, а некакав необјашњиви пријатни осећај ме испуни. Прошла је поред мене не погледавши ме. – Добар дан – рекох у нади да ћу јој некако скренути пажњу. Старица погледа у правцу троспратнице.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *