Псећи статус

Историја Београда каже да су за време Отоманског царства пси уживали све грађанске привилегије о којима је окупирано становништво могло само да сања и да су оне трајале све док једна београдска џукела није ујела дете неког странца на пропутовању.

Мање због беснила, а више због демарша Велике силе, чије је дете повређено, дошло је до промене псећег статуса. Протерани су из града и било је наређено да се шајкама одвезу у правцу Смедерева. План је пропао, пси су успели да побегну из шајки, допливају до обале и да се врате у Београд. У међувремену и Отоманско царство је пропало, а привилегије које београдски пси и данас уживају су остале. Знам да се многи љубитељи животиња, којима и сам припадам, а поготово они који гледају турске серије, неће сложити са мном, али то је нажалост тачно. Покушајте да се понижени од временских неприлика и ситуације у којој се налазите усправите, подигнете главу и да прођете центром града, а да не угазите у најраспрострањенију декорацију браон боје. Изађите из маркета да вас не сачекају. Прошетајте увече речном обалом, парком, а да не налетите на читав чопор луталица. Пустите дете да се само игра у парку. Нисте видели неког ко шета пса, а да не држи подебелу мочугу којом ће бранити свог љубимца од евентуалних напада припадника исте популације? Нема шансе! Није ваљда да се ту ништа не предузима, а можда и неће, све док се историја не понови и нека џукела опет не искида припадника Велике силе који ће се некако наћи у Београду не знајући шта му се спрема? То сам морао да сазнам, а и ништа од овога не бих писао да пре неки дан нисам видео клинце како се играју у ограђеном парку парка Мањеж и збуњене псе који су изван тих ограда пратили њихову игру. Збуњени пси, збуњен ја. Или само ја? Помислих, зар не би требало да су пси ограђени у парковима, а не деца? Морао сам да сазнам ко је ту луд и који је паметњаковић све то смислио. Кривца сам брзо пронашао у једном америчком тексту о сигурности деце у парковима и игралиштима. Значи, Американци! Знао сам. Бетон и асфалт нису сигурни и прихватљиви, каже се у том тексту. Трава и земља такође, јер временски услови и истрошеност могу умањити њихову способност ублажавања пада детета. Томе у прилог, морамо у парковима градити посебне ограђене делове за децу где ће се она сигурно и безбрижно играти на сигурним справама и подлогама, склоњени од свих спољашњих опасности рачунајући ту и псе. Морамо водити рачуна о безбедности наше деце! Слатко сам се насмејао, али и сложио са последњом реченицом. То је дакле то. Видели смо то од Американаца и применили код нас.  Изгледа да се и Велика сила црном јаду забавила решавајући исти проблем и да нема другог решења?! Било како било, ипак се ту нешто ради по том питању. Први корак је направљен и ми сад градимо паркове унутар паркова, деца су нам ограђена и слобода је ту. За слободу изван ограђеног простора ћемо се тек изборити. Полако, корак по корак и само паметно! До коначне победе!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *