Тако је говорио Петроније из села Милива код Деспотовца

Ја нисам песник загрџавелог срца,
Да скавличим и вазда лутам,
Ја волим да рипљем, угодим и бутам,
И потревим у шест женских срца.

Велики каламут свог живота провео сам са смљецканим миливским фуксама.
Оне су мајстори да плућа плакну,
Нешто у поверењу промемрмљају,
И да се на курац натакну.

Често мислим на Немкиње и њихове шоте,
На начим како да их прћнем и на певало опрем,
На поплаветнело море,
На пун свињских џелудица Срем,
На место где се не буче, на непознате коте.

Када неком каштрљивку спрчку лупим
Он прогуне кнедлу и глава му даће,
Нагло се себне, напуни гаће,
А ја чврљнем рецку и коске му скупим.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *